Devedesete su u bivšoj Jugoslaviji bile nevesele, a kako to obično biva, u atmosferi sveopšteg rasula izronili su dobra muzika, filmovi koje pamtimo i druge umetnosti koje su mahom bile reakcija na stanje u društvu. Tako je i tehno došao do nas, a sasvim sigurno ovde nema ljubitelja elektronske muzike koji ne zna ko je Željko Joahimstal, poznatiji kao DJ Fakir.
Kao vesnici jednog sasvim drugačijeg pravca, Fakir i njegova ekipa doneli su u Novi Sad ne samo novu muziku, nego i novi pristup publici, čemu su svedočili svi prisutni na SPENS-u, januara sada već davne 1994. godine. Snimak sa do tada najveće žurke na ovim prostorima, koja se graničila sa performansom, gledamo i danas i citiramo neke od izjava posetilaca. Sa Fakirom smo pričali neposredno pre nego što je, nakon duže pauze usled korone, opet počeo da pušta za Novosađane. Kako kaže, uželeo se publike u ma kom broju, a mi smo se uverili u to da je i publika njega iščekivala. Naredni redovi podsetiće nas na neke važne ličnosti i činjenice koje su obeležile našu tehno i alternativnu scenu i poneće vas dobrim ritmom. Baš kako smo od Fakira i očekivali.
Tvoji počeci bavljenja muzikom vezuju se za devedesete, grupu Noise Destruction, čuvenu stvar Laki je malo nervozan i najveći tehno spektakl Techno Therapy na SPENS-u, 1994. godine. Kako su ljudi reagovali na ovaj, tada još uvek neistražen i nekomercijalni pravac i koliko je bilo teško baviti se zabavnom industrijom tokom burnih devedesetih?
– Priča o mojim počecima je duga i zapravo počinje pre „tehno revolucije” jer sam ja počeo da se interesujem za muziku još kao klinac. Tražio sam se u raznovrsnim pravcima. Slušao sam sve – disko, rok, pank, pratio sam alternativnu scenu, osamdesetih sam se interesovao za njuvejv i taj takozvani novi romantizam koji je nastupio posle panka. Tako je došlo do interesovanja za novu muziku. Zoran Nikolić – DJ Z iz Noise Destruction-a i ja smo smo se upoznali tako što smo se obojica bavili hip hopom i rep muzikom, razmenjivali smo ploče koje je bilo jako teško nabaviti u bivšoj Jugoslaviji. Sa nama su bili i Bogdan Banović i Ivan Milinkov koji su činili Noise Destruction. Mi smo u Nemačkoj otkrili nove ploče iz Amerike, Holandije, Belgije, koje su tada bile dosta skuplje od ostalih i sa specifičnim omotima. Shvatio sam da se radi o novoj muzici – belgijski new beat, acid house… Počeo sam da ih donosim u Jugoslaviju krajem osamdesetih i najpre smo pravili žurke za društvo gde smo im puštali nove stvari. Devedestih smo krenuli po novosadskim klubovima, na primer, u Paradizu i Kontrastu. Ni sam ne znam kako smo uspevali da dovedemo i do hiljadu ljudi u tim crnim vremenima besparice i inflacije, bez mejlova i društvenih mreža. Nismo imali opremu ni studio, ali smo hteli da napravimo neku novu, našu stvar. Tako je nastao Laki, zapravo smo pozajmili numeru od jedne holandske grupe, imali smo semplove iz Maratonaca i Radovana Trećeg. Radili smo na NS plus televiziji, napravio sam spot i tako je Laki išao na radiju i stigao na top-liste iako nismo ništa ozbiljno planirali. Bilo je neke simbolike između Lakija i tadašnje situacije u zemlji. U Ledenoj dvorani smo organizovali prvu žurku u Srbiji tih razmera i sa takvim ozvučenjem, u saradnji sa ljudima iz Paradiza. Mislim da se čak nije ni naplaćivao ulaz, niti je bilo nekog marketinga. Metalci, pankeri i neke poznate novosadske face, svi su došli da vide o čemu se radi. Nakon toga se otvorila Industrija u Beogradu, hram tehna, gde smo takođe bili prvi iz Novog Sada koji su tu nastupali i imali smo zapažen nastup. Na pitanje menadžera šta nam je potrebno, rekao sam da mi treba jedan auto koji bismo mi praktično sekli na sceni. Dočekao me je mini moris, bilo mi je čak i žao da ga uništimo. Evo baš danas vozim mini morisa, tako da ništa nije slučajno. Tako smo počeli da širimo priču o tehno kulturi – u Subotici, Bečeju, Nišu i tako dalje. Imali smo jako dobre žurke po manjim mestima, ljude je interesovalo nešto novo. Ulagali smo u opremu kako bismo pravili autorsku muziku. Nakon Lakija koji je bio na kaseti, 1995. godine smo u studiju uradili i drugi album Second strike, dan-danas mi se javljaju metalci koji ga slušaju jer ima dosta žešćih stvari koje su njima zanimljive.
Praktično ste prvi autorski di-džejevi na ovim prostorima bili ti i tvoja ekipa iz Noise-a. U eri koja nije poznavala YouTube ni društvene mreže, radio i TV su bili sve. U kojoj meri ste imali podršku medija i koji izdvajaš iz tog perioda?
– Ja sam radio na NS plus televiziji kao video-montažer, a to je bila televizija otvorena po pitanju muzike, poznata po svom kulturno-umetničkom programu. Ovde smo imali našu emisiju Rave-o-lution, koja je bila posvećena klabingu u Srbiji, a paralelno se pojavio i Dušan Kaličanin sa emisijama Trećem kanalu, tako da smo zajedno dejstvovali u tom periodu, pre bombardovanja. Kasnije je NS plus ugašen.
Novi Sad je pionir u Srbiji što se tiče tehno scene, što je zanimljivo jer naša publika važi za prilično „tešku“ i onu koja ne prihvata novine tako lako. Sledi ga naravno, Beograd, tu je Kaličanin, koji je delom bio vezan i za Novi Sad, a koga bi još izdvojio u kontekstu „prvaka“ tehna kod nas?
– Novi Sad je uvek negovao alternativnu scenu i po tom pitanju je uvek bio jak. Imali smo mnogo kvalitetnih bendova, ali i ozbiljnu elektroniku, jedan od predstavnika je bio Mitar Subotić Suba, koji je kasnije kao producent radio sa mnogim velikim imenima. Njegova ritam-mašina Roland 808 je kod nas, na šta smo veoma ponosni. Na alternativnoj sceni imali smo, na primer, Pekinšku patku i druge bendove koji su i te kako uticali na nas. Kao montažer po struci, radio sam spotove za mnoge grupe kao što su Boye, Atheist Rap, Obojeni program i tako dalje. Mi smo prvi počeli da se bavimo tehnom, a pored moje ekipe tu su bili i Pleta Mister P i Toda, koji su radili u Kontrastu, zatim Zlatan i Dača… To su prve generacije koje su se uglavnom razišle po svetu, ali i dalje prate scenu i bave se muzikom. Kasnije se pojavilo dosta di-džejeva. Ne smemo zaboraviti ni Antala Šandora, poznatog kao Slow Hand, koji je imao prodavnicu ploča poznatu u celom regionu. To je bila mala prodavnica u kojoj smo se mi okupljali, družili, kupovali i razmenjivali ploče i opremu, što je značajno olakšalo stvar kada je nabavka u pitanju. Tako da je Novi Sad i u tome prednjačio.
Bili ste na pragu inostrane karijere sa izdanjem u Nemačkoj, ali je kraj devedesetih ovde to sprečio. Zato danas nije jako teško dospeti do strane publike i primetno je da postoje neke naše mlade nade. Kako je izgledala saradnja sa Breeze Dance Division iz Kelna, s obzirom na to da ste prodali prvi tiraž? I da li pratiš savremenu domaću scenu u tom smislu?
– U Nemačkoj smo izbacili tri maksi singla, pre bombardovanja. Jedan naš prijatelj nam je u tome pomogao. Trebalo je da idemo na turneju i izdamo četvrtu ploču, ali je bombardovanje to sprečilo. Iz ove perspektive nije mi žao, sve je kako je trebalo da bude. Da smo bili uporniji, možda bi se otvorili neki putevi, ali Zoran i ja smo imali stalan posao na televiziji, a kasnije nam je verovatno ponestalo energije u tom smislu. Pratim savremenu scenu, a stalno i upoznajem nova imena. Mnoge i savetujem u kom pravcu da krenu kada je muzika u pitanju. Sada su aktuelna di-džej takmičenja, ali ja ipak mislim da muzika nije sport i da ova vrsta takmičenja nije prilagođena ovom poslu. Shvatam mlade koji žele da se probiju i da se izdvoje, a to je teško danas jer je došlo do ekspanzije. Postoji mnogo dobrih novosadskih muzičara, tu su moje kolege iz Wet Dreams-a Dačoni i Aleksandar Zec i mnogi drugi koji su sa nama nastupali. U moje vreme, počeci su izgledali drugačije, kupovale su se uglavnom gitare. S tim u vezu, mladi bi više trebalo da se okrenu pravljenju muzike nego di-džejingu, iako se on čini lakšim. Trebalo bi da imamo više bendova i live act nastupa. U svetu sada postoji trend u kojem se mladi izvođači predstavljaju sami, tako što putuju i nastupaju sa laptopom i nekoliko instrumenata, to mi se dopada.
I tehno kultura je izraz bunta kako u svetu, tako i kod nas, kao što je slučaj i sa pankom, hip hopom i drugim vrstama muzike. Kako u tom smislu gledaš na tehno danas, u vreme hiperprodukcije, kada nije teško doći do ljudi, tehnologija je dostupna svima, a nikad nismo imali više „umetnika“ i stručnjaka iz svih oblasti društvenog života? Danas, teško da se rado i izrazu bilo kakvog bunta, reč je o nekim drugim okidačima?
– Što se tiče motiva iz kojih neko počinje sa di-džejingom, oni mogu biti razni, možda se radi o popularnosti, novcu devojkama, ne znam. Ja sam počeo drugačije, imao sam stalan posao i tu vrstu sigurnosti, a počeo sam iz ljubavi prema muzici. Mladi danas kao da beže od toga. Podržavam profesionalne di-džejeve koji se na taj način i posvećuju onome što rade: ustajem tad, radim toliko, na dnevnom nivou pravim muziku, bavim se promocijom, šaljem mejlove i slično, kao Tole Space Motion. U suprotnom, od posla nema ništa.
Gde su izlazili Novosađani koji su bili željni rejva i kako danas gledaš na ono što bi trebalo da bude ta vrsta provoda? Alternativnih mesta kod nas nema mnogo ili grešimo?
Postojao je period kada u Novom Sadu nije bilo ničega, nijednog mesta za alternativce, sada je situacija mnogo bolja – tu su Paberaj, Diskont, Pupin, Kaž’te koji je proširen, zatim Cirkus, Imperija, Borisov atelje… Ima mesta na kojima može da se čuje ova muzika. Nekada su Novosađani izlazili u Kontrast, Paradizo, moja ekipa iz Noise Destruction-a je držala Čil aut, tu su još i Mega GG3D, pa i Točak je imao dobre žurke tog tipa i još nekoliko lokala, a bilo ih je i u halama.
Korona polako, ali nadamo se – sigurno jenjava, a ti i tvoja ekipa iz Wet Dreams-a se vraćate u novosadske klubove. Da li misliš da je ovaj globalni haos ostavio trajne posledice na ljude kada su masovna okupljanja u pitanju ili će naš mentalitet to brzo da prebrodi? I koliko je ljudima koji se bave ovom vrstom posla protekli period promenio život?
– Korona je mnogo uticala na sve i sam primećujem da sam postao pomalo asocijalan. Evo danas počinjem nakon dužeg perioda, mada mislim da mi neće trebati mnogo vremena da se vratim u formu. Ipak sam dugo u tome, samo u poslednjih deset godina sam imao oko hiljadu žurki, što je oko sto godišnje. To je moj način života i tu sam na svom terenu.
Osim Egzita sa kojim si sarađivao, da li vidiš tu vrstu potencijala kad je elektronska scena u pitanju kod još nekih festivala kod nas?
Ja sam od nultog Egzita bio tu, od prvog dana. Pomagali smo i bili uključeni u sve, to je bila stalna saradnja, nastupao sam često, kako sa grupom Noise Destruction, tako i samostalno. Nastupali smo između ostalog i pre Chemical Brothers-a. U saradnji sa Egzitom smo napravili i rimejk žurkre Techno Therapy 2012. godine, sa peglicom naravno, ali je ovoga puta sve bilo organizovano uz maksimalne bezbednosne mere. Sada bismo mogli to i da ponovimo. Izdvojio bih i Love fest, i tamo sam nastupao, poslednji put 2019. godine. Koliko volim masovke i velike žurke, toliko volim i intimne prostore. Nije mi važno da li je ispred mene trideset ljudi ili nekoliko hiljada, važna je atmosfera i da se dobro zabavljamo.
Šta sluša Fakir kada se ne bavi elektronskom muzikom i gde najradije provodiš slobodno vreme u Novom Sadu?
– Najviše volim da provodim vreme u Sremskim Karlovcima i na njegovom ostrvu, gde se takođe organizuju razne žurke. Za Karlovce me vezuje lepo detinjstvo. Poslednjih dvadeset godina živim u Novom Sadu i volim da boravim pored Dunava, na Tvrđavi ili Fruškoj gori. Izlazim na sva mesta u kojima i radim. I dalje slušam raznovrsnu muziku, sve što nije mračno. Što sam stariji, sve više mi leži neka laganija, chill muzika, postoji mnogo izvođača u svetu koji se njome bave u poslednje vreme. Izbegavam tehno kod kuće, osim kada posao to zahteva. Stalno preslušavam novu muziku i tražim ono što me opušta.
Razgovarala: Leona Pap
Foto: Uroš Dožić
