Tesla stvarnost otkriva intuicijom; on je gledao dalje i dublje od svojih savremenika, pa je i na taj način postao i naš savremenik – ovim rečima reditelj i dramski pisac Nebojša Bradić započinje drugačiju priču o velikom Nikoli Tesli, koja kako sam kaže nije biografska rekonstrukcija jednog života, nego priča koja se upostavlja kao paradigma savremenog sveta.
Ansambl Srpskog narodnog pozorišta sa Nebojšom Bradićem trenutno radi na predstavi Tesla, izumetnik čiji deo će publika imati priliku da pogleda 31. decembra na otvorenom, u okviru Dočeka. Upravo ova predstava, rađena po motivima romana Vladimira Pištala – Tesla, portret među maskama, predstavljaće svojevrsnu uvertiru u svečano otvaranje Evropske prestonice kulture zakazano za 13. januar.
Nakon premijere predstave Pristanak u Ateljeu 212, koja je izvedena u novembru, Bradića je put ponovo doveo u Novi Sad, te se sada on prvi put susreće sa ansamblom Drame najstarijeg teatra u zemlji. Kako kaže „divno je osećanje da baš u ovom času moje karijere radim sa glumcima koji pripadaju mojoj generaciji, „srednjacima“ koji nose repertoar, ali i s onima koji dolaze, a da se u tom radu nalazimo na zajedničkom tragu“ kao i „prilika da se u Srpskoj Atini govori o Nikoli Tesli i Milevi Marić svakako je podsticaj da se okrenemo kutlurnim junacima kao uzorima za nove generacije“.
Nebojša Bradić još kao dete je živeo pozorište, zbog svog oca glumca i reditelja Miomira Bradića, te ga je tako put odveo na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1981. do 1996. radio je kao reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta, a kasnije se nalazio na čelu Ateljea 212, Narodnog pozorišta u Beogradu, Beogradskog dramskog pozorišta u kome je bio i umetnički direktor. Godine 2008. postao je ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije. Ni televizija mu nije „nepoznat teren“, jer je četiri godine obavljao funkciju urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-a.
Bradić je režirao više od 90 predstava u srpskim, bosanskim i grčkim teatrima, opere i mjuzikle, za koje je dobio brojne značajne domaće i međunarodne pozorišne nagrade. Osnovao je i Beogradski festival igre, Dunavfest i Antikafest. Autor je drama Moj brat i Noć u kafani Titanik, Princip superstar, Poslednja plovidba Rige od Fere, Tesla, izumetnik, kao i brojnih eseja o pozorištu i literaturi. Ovakav bogat stvaralački put omogućio mu je da prodre u svaku poru umetnosti, kao i da udahne pozorište celim svojim bićem.
Krenimo od naslova komada – šta nam on govori i na šta ćete, u predstavi, staviti akcenat kada je reč o životu našeg velikog naučnika?
Stvarajući dramu o takvom čoveku, imali smo na umu da publika uvek treba da bude iznenađena u odnosu na ono što očekuje. Drama, kao i predstava, obrađuje temu i lik koji nisu novi, a na način koji nije dosadan. Naslov komada je svojevrsna pozajmica: naime, Laza Kostić je Nikolu Teslu imenovao izumetnikom, stvorivši kovanicu sastavljenu od reči izumitelj i umetnik. Tesla stvarnost otkriva intuicijom; on je gledao dalje i dublje od svojih savremenika, pa je i na taj način postao i naš savremenik. On je ispod pojavnih oblika naslućivao moćne sile koje žele da se oslobode i jasno je prepoznavao kakav bi doprinos njegov pronalazak mogao da obezbedi čovečanstvu.
Tesla u komadu kaže: „Svetlost je muzika. Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata. Hiljadu munja je koncert. Nebo je visoko, čovek je mali. Umetnost je večna“. I u svoje vreme je važio za nekoga ko je više od naučnika; zapravo je od nauke pravio umetnost?
I zato je nosio svoj krst… Uspeo je da sačuva ono najuzvišenije: slobodu duha i slobodu spoljašnje egzistencije. Neki od njegovih najambicioznijih projekata nisu realizovani i ostaće njegova utopija. Uprkos velikim porazima, Tesla je nastavio da sanja o lepom i grandioznom. Bio je div, ali su divovi koji su mu se suprostavljali bili neumoljiviji u svojim pomahnitalim trkama za profitom. Danas, kada milioni ljudi pate a članovi finansijske elite se bogate podižući cena hrane ili zemljišta, pa tako ostvaruju profite od triliona dolara, Teslin san o zemlji oslobođenoj gladi i mukotrpnog rada ostaje nedosegnut.
Govoreći o Americi, Tesla kaže i ovo: „Ovo je zemlja koja je nastala kao racionalni proizvod ljudskog uma. Ni u jednoj drugoj zemlji ne bih mogao da ostvarim ono što sam ovde postigao“. Šta mislite, da li je i danas tako?
„Pozlaćena“ era, u kojoj je Tesla ostvario svoje najznačajnije pronalaske, neće se ponoviti. Krajem XIX i početkom XX veka, bilo je moguće da anonimni pronalazač sa periferije Austrougarske dobije šansu i da je iskoristi, a SAD su bile mlada država, usmerena na modernizaciju i prosperitet svojih građana. Ta država je pružala prilike i primala emigrante koji su bili motivisani ekonomskim faktorima i idejom o boljem životu. SAD u XXI veku su nešto sasvim drugo od obećane zemlje. S druge strane, današnji emigranti beže od ratova i gladi, u stalnim su strahovima od haosa i destrukcije. Globalna elita vlasti je zainteresovana za sve veću koncentraciju bogatstva i čvrsto je vezana za neposrednu potragu za još većim bogatstvima. Pritom, današnja elita nije zainteresovana za sprečavanje emisije CO2 ili problemom nedostatka vode ako u tome ne nalazi priliku za nove investicije. Sve to može ishodovati kolapsom ekosistema i globalnim nestankom života na zemlji.
Glavnu rolu, ulogu Nikole Tesle, poverili ste Marku Markoviću, glumcu širokog dijapazona uloga, da li ste „vašeg“ Teslu baš tako zamišljali?
Teslu – izumetnika video sam kao čoveka koji ima svoje „pozorište“. U tom pozorištu on je „delo i dleto“. Zadatak je zbog toga izazovan, i verujem da će Marko Marković, širokim dijapazonom glumačkih sredstava, rafiniranim instinktom i talentom odbraniti svog i našeg Teslu.
U komadu se pojavljuje Hor u kojem zapravo prepoznajemo dramski lik. Da li Hor možemo shvatiti kao različite oblike javnog mnjenja, mišljenja koja u datom trenutku okružuju Teslu?
Hor je, u prvom redu, emanacija Tesle. Oni su gosti na novogodišnjoj proslavi, ali i svi oni likovi koje Tesla sreće na stanicama svog životnog puta. U tom smislu, i svi likovi koji su u dramskoj partituri naznačeni vlastitim imenima deo su Hora.
Ovo nije prvi put da radite u Srpskom narodnom pozorištu, ali jeste prvi put da radite u Drami SNP-a, sa vrhunskim ansamblom najstarijeg profesionalnog teatra u zemlji. Kakva je atmosfera? Da li ste se „poklopili“?
Ansamble Srpskog narodnog pozorišta pratim nekoliko decenija. U tom periodu bilo je poziva da, osim operske radim i dramsku predstavu, ali se nisu stekli uslovi. Divno je osećanje da baš u ovom času moje karijere radim sa glumcima koji pripadaju mojoj generaciji, „srednjacima“ koji nose repertoar, ali i s onima koji dolaze, a da se u tom radu nalazimo na zajedničkom tragu. Velika podrška su nam i scenograf Miodrag Tabački, kompozitorka Aleksandra Vrebalov, kostimografkinja Staša Jamušakov, koreografkinja Ista Stepanov i dramaturg Aleksandar Milosavljević. Probe su diktirane tajmingom premijere i merama protiv epidemije kovida 19. Zbog toga se trudimo da poštujemo zahteve pozorišne, ali i medicinske struke.
Velikan svetske nauke Nikola Tesla bio je, davne 1936. godine, prvi proglašeni počasni građanin Novog Sada, iako nikada nije boravio u ovom gradu. Sada ćemo ga, simbolički, dovesti u Novi Sad – Evropsku prestonicu kulture. Da li ćemo na ovaj način odati počast Tesli kao poznatoj figuri globalne kulture?
Živimo u svetu koji proslavlja profesionalnost umesto pameti, a rezultat je gubitak mnogih znanja, i to u vremenu kada su znanja dostupnija nego ikada. Prilika da u Novom Sadu govorimo o Nikoli Tesli ili Milevi Marić, svakako je podsticaj da se okrenemo kulturnim junacima kao uzorima za nove generacije.
Nedavno je premijerno izvedena vaša režija predstave Pristanak književnice Nine Rejn. Komad se bavi aktuelnim temama, posebno bliskim interpersonalnim odnosima koji se prepliću i u profesionalnim i ličnim životima glavnih aktera – mladih ljudi. Kakvi su utisci nakon premijere? Koliki je bio izazov raditi ovaj komad i, ako sagledamo vašu bogatu karijeru, šta je zapravo za vas sada najveći izazov?
Komad Pristanak se bavi temom silovanja. Slučaj se tiče mnogih i zato je potrebno imati forum kakav omogućava drama, te u pozorištu otvoreno diskutovati da bi bili sagledani svi aspekti tog problema. Želeli smo da o tom slučaju ne govorimo „sa mašnicom“, nego da uključimo različite poglede: socio-psihološke, profesionalne, porodične, emocionalne… Prema reakcijama na premijeri, a sada već i na reprizama, napravljen je transfer prema gledalištu. A što se tiče mog posla, bilo je zadovoljstvo usklađivati elemente predstave, ohrabrivati glumce da naprave vezu između onoga što se dešava oko nas i likova u drami. Najveći izazov je bio, i ostao – postavljati prava pitanja.
Osim što ste reditelj, bili ste i umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta, vodili ste Atelje 212, zatim i Narodno pozorište u Beogradu, osnivač ste nekoliko festivala… Imali ste, dakle, priliku da se susretnete s umetnošću na različite načine. Koja od ovih uloga vam je najviše odgovarala? Na kojoj poziciji ste se osećali kao svoj na svome, i da li je prvrnstveno režijom možete da „zađete“ u najskrivenije tajne teatra i ostvarite se na autentičan umetnički način?
U svojoj dugoj karijeri imao sam priliku da vidim da svako donosi nešto za sto, ali i da svako ne dobije mesto za tim stolom. Ja sam sedeo za različitim stolovima i zbog zoga se smatram privilegovanim. Deo moje pozorišne biografije opisan je u knjizi Put do pozorišta, koja je izašla ove godine.
Od 2008. do 2011. bili ste ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije. Kako vi, kao neko ko je bio uronjen u svaku poru kulture i umetnosti u tom momentu, vidite Novi Sad kao Evropsku prestonicu kulture? Koliko je značajan ovaj projekat za našu državu?
Titula grada evropske kulturne prestonice mnogo je više od vežbe u brendiranju. Korist od promišljanja, pripreme i nominacije za kulturnu prestonicu ukazuje na to da preduzete aktivnosti idu u pravcu kojim definišu Novi Sad kao grad kulture. Nadam se da će lokalni lideri, kao i nosioci projekta, na poleđini mape koja je raširena za vreme trajanja takmičenja za kulturnu prestonicu, pisati buduću kulturnu agendu Novog Sada, dok će ljudi koji u njemu žive prepoznati korist u oblikovanju mesta. Promena slike o Srbiji u Evropi je svakako jedan od važnih efekata ovog projekta. Čini mi se da je Novi Sad, posle Istambula 2010, prvi grad koji je dobio ovu titulu a da nije u zemlji članici Evropske unije.
Novosadski doček Nove godine jedinstven je u Evropi jer slavimo dve Nove godine, po dva računanja vremena, na dva pisma i kroz dve umetnosti. Sve to naglašava interkulturalni identitet Novog Sada. Ovo će biti peti put da slavimo Doček otkako je postao brend i za koji su Novosađani i Novosađanke nedavno dobili prestižnu nagradu za najbolji Evropski kulturni brend u Evropi. Kako vi vidite koncept novosadskog Dočeka?
Ideja je kreativna. Glavni fokus je publika – kako je dovesti na događaj, kako je angažovati, kako im ponuditi drugačije iskustvo, posebno drugačije u odnosu na sâmo pozorište. U elizabetanskoj kulturi gledaoci Šekspirovih predstava su pili, govorili, vikali… Kako doći do kanona 21. veka? Generacija koja je rasla na surround sistemima želi da potpuno bude uvučena u radnju. Zbog toga treba adaptirati scenografiju, uključiti mnogo video materijala da bi neki aspekti predstave bili približeni publici. Možda te večeri, za Doček, nećete biti u stanju da razumete sve što će kasnije predstava nuditi u matičnom pozorištu, ali će to istovremeno biti i prava pozivnica.
Autorka: Gala Gajin
Foto: Marko Pudić
